Сећате
ли се бајке Х.Х. Андерсена под називом „Славуј“? То је прича о цару, који није
знао какво благо има у својој земљи, док му на то други цар није скренуо пажњу.
Био је то славуј и, заиста, цар је, једва га пронашавши, уживао у његовом појању
на слободи. Затим га је ставио у кавез, али када му је онај други цар, у знак
поштовања, послао механичког славуја, цар је живу птицу ослободио а он и
дворани наставили су да уживају у појању механичке птице. После се цар
разболео, златна птица се покидала и само је разноврсно појање славуја на
слободи могло, и успело, да дигне цара са болесничке постеље.
Ако
бисмо ова два славуја упоредили са ручним и машинским радом добили бисмо
довољно сличности да се замислимо. Машински рад је попут механичког славуја:
има своје предности, јер штеди можда руке и прсте, али оно са индустријске
траке избацује само производе одређене садржине. Ручни рад је сличан живом
славују и маштовитост особе не зависи од стручно подешених жица и шарафа које
су у већини случајева немоћне да одговоре изазовима креативца и његове маште,
али због ширег спектра деловања и утрошеног времена тај рад је много скупљи.
Али
о каквом ручном раду се жели овде говорити? Да ли је ручни рад кад неко опара
џемпер и наштрика чарапе и то продаје на пијаци за будзашто? Јесте, свакако,
јер је реч о умећу. Међутим, тај рад се никад неће наћи ни близу модних писта.
Дакле, и ручни рад подлеже одређеним критикама и вредновањима. Продаја чарапа
од параног џемпера спада у пуко преживљавање. Том и таквом раду место и јесте
пијаца. Али штогод се бољи материјал и умеће унесе у одређени производ, то и
његова вредност расте и место излагања таквог производа, као и клијентела се
мења. Да, то може да изгледа да сиротиња ради за богате, али постоји и друга
страна медаље: богати желе оно што сиротиња има да понуди. Као што се из
приложеног да видети овде, заправо, и нема богатих и сиромашних, будући да је
свако богат у оном што има. Овде само долази до размене добара. Е сад ако неко
има шта да понуди другоме, он, сходно томе, мора да нађе и одређену цену и то
по могућности да обе стране буду задовољене разменом. Међутим, у тој размени
постоје људи пијачари и стилисти.
Оду
људи на пијацу и купе чарапе за триста динара и знају да су уштедели новац. Али
цена и таквих чарапа, и поред тога што је од опараног џемпера, већа је због
утрошеног времена које није наведено у цену из, рекло би се, неоправданог разлога
– но, то купца на пијаци слабо дотиче; јер пијаца је место ценкања,
прилагођавања и подилажења. Цена минималног рада износи око 184 динара нето.
Шта мислите колико је времена потребно да се пар чарапа исплете?Да је и два
сата то већ треба да је цена већа. Али потрошач који није учен да разликује
вредности, и који је спреман да понизи продавца чарапа за ситан новац а да
уједно сам буде преварен куповином брендираног пара чизама за сто евра, а које,
притом, стижу из Сингапура где коштају једва десет евра, углавном спада у просечног
пијачног конзумента. Он неће купити ручни рад у вредности која му с правом
припада, јер он ту вредност не разуме. Зато ручни рад тражи познаваоца и
поштоваоца уметности коју он представља. На велико чуђење можда многих, купац
ручног рада са таквим предиспозицијама углавном ће бити - како рече једна
креативка и власница неколико продајних локала по Канади - мушкарац. Он неће
бити тај који ће потценити дело рукодељке. То ће, нажалост, пре урадити жене
саме себи.
Због
чега то жене раде, озбиљно је питање.
Да
ли су можда грешком забасале у неку од група где не би требало да буду?
Било
како било, и како год ко изволео да угађа себи, рад креативца се мери:
утрошеним временом, врстом материјала потребним за израду, рекламом, утрошеном
струјом, ауторством...
И
оно бира своје место излагања и клијентелу.
Аутор: Јеципетља и Шњива Ексклузива
