Сећате ли се бајке Х.Х. Андерсена под називом „Славуј“? То је прича о цару, који није знао какво благо има у својој земљи, док му на то други цар није скренуо пажњу. Био је то славуј и, заиста, цар је, једва га пронашавши, уживао у његовом појању на слободи. Затим га је ставио у кавез, али када му је онај други цар, у знак поштовања, послао механичког славуја, цар је живу птицу ослободио а он и дворани наставили су да уживају у појању механичке птице. После се цар разболео, златна птица се покидала и само је разноврсно појање славуја на слободи могло, и успело, да дигне цара са болесничке постеље.
Ако бисмо ова два славуја упоредили са ручним и машинским радом добили бисмо довољно сличности да се замислимо. Машински рад је попут механичког славуја: има своје предности, јер штеди можда руке и прсте, али оно са индустријске траке избацује само производе одређене садржине. Ручни рад је сличан живом славују и маштовитост особе не зависи од стручно подешених жица и шарафа које су у већини случајева немоћне да одговоре изазовима креативца и његове маште, али због ширег спектра деловања и утрошеног времена тај рад је много скупљи.
Али о каквом ручном раду се жели овде говорити? Да ли је ручни рад кад неко опара џемпер и наштрика чарапе и то продаје на пијаци за будзашто? Јесте, свакако, јер је реч о умећу. Међутим, тај рад се никад неће наћи ни близу модних писта. Дакле, и ручни рад подлеже одређеним критикама и вредновањима. Продаја чарапа од параног џемпера спада у пуко преживљавање. Том и таквом раду место и јесте пијаца. Али штогод се бољи материјал и умеће унесе у одређени производ, то и његова вредност расте и место излагања таквог производа, као и клијентела се мења. Да, то може да изгледа да сиротиња ради за богате, али постоји и друга страна медаље: богати желе оно што сиротиња има да понуди. Као што се из приложеног да видети овде, заправо, и нема богатих и сиромашних, будући да је свако богат у оном што има. Овде само долази до размене добара. Е сад ако неко има шта да понуди другоме, он, сходно томе, мора да нађе и одређену цену и то по могућности да обе стране буду задовољене разменом. Међутим, у тој размени постоје људи пијачари и стилисти.
Оду људи на пијацу и купе чарапе за триста динара и знају да су уштедели новац. Али цена и таквих чарапа, и поред тога што је од опараног џемпера, већа је због утрошеног времена које није наведено у цену из, рекло би се, неоправданог разлога – но, то купца на пијаци слабо дотиче; јер пијаца је место ценкања, прилагођавања и подилажења. Цена минималног рада износи око 184 динара нето. Шта мислите колико је времена потребно да се пар чарапа исплете?Да је и два сата то већ треба да је цена већа. Али потрошач који није учен да разликује вредности, и који је спреман да понизи продавца чарапа за ситан новац а да уједно сам буде преварен куповином брендираног пара чизама за сто евра, а које, притом, стижу из Сингапура где коштају једва десет евра, углавном спада у просечног пијачног конзумента. Он неће купити ручни рад у вредности која му с правом припада, јер он ту вредност не разуме. Зато ручни рад тражи познаваоца и поштоваоца уметности коју он представља. На велико чуђење можда многих, купац ручног рада са таквим предиспозицијама углавном ће бити - како рече једна креативка и власница неколико продајних локала по Канади - мушкарац. Он неће бити тај који ће потценити дело рукодељке. То ће, нажалост, пре урадити жене саме себи.
Због чега то жене раде, озбиљно је питање.
Да ли су можда грешком забасале у неку од група где не би требало да буду?
Било како било, и како год ко изволео да угађа себи, рад креативца се мери: утрошеним временом, врстом материјала потребним за израду, рекламом, утрошеном струјом, ауторством...
И оно бира своје место излагања и клијентелу.
Аутор: Јеципетља и Шњива Ексклузива
Нема коментара:
Постави коментар